Po­ro­di­ca sa­mo­hra­ne maj­ke Bu­ku­ri­je Sej­di iz rom­skog na­se­lja pod Tre­bje­som, u Nik­ši­ću, sa­mo je jed­na me­đu njih 200 sa oko 1.200 čla­no­va ko­ja ži­vi na mi­ni­mu­mu eg­zi­sten­ci­je bez pri­ma­nja ili sa ne­kim mi­ni­mal­nim iz­no­si­ma ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja po­ro­di­ce.
Pre­ži­vlja­va­ju je­di­no za­hva­lju­ju­ći do­brim lju­dim. Bu­ku­ri­ja sa de­vet­na­e­sto­go­di­šnjim si­nom, sna­hom i unu­če­tom od po­la go­di­ne ne­ma čak ni ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce, jer joj je to pra­vo us­kra­će­no sa pu­no­ljet­stvom si­na. Ona po­ja­šnja­va da se obra­ća­la Cen­tru za so­ci­jal­ni rad za jed­no­krat­ne po­mo­ći, ali da su od nje zah­ti­je­va­li da im do­sta­vi me­di­cin­sku do­ku­men­ta­ci­ju ka­ko bi mo­gla ostva­ri­ti pr­vo na ne­ku vr­stu pri­ma­nja.
- Pre­ži­vlja­va­mo od 60 eura ko­je sna­ha pri­ma za di­je­te. S ob­zi­rom na to da ne do­ji be­bu, sa tim nov­cem ne mo­že­mo obez­bi­je­di­ti ni neo­p­hod­no mli­je­ko za 15 da­na. Pri­nu­đe­ni smo da ku­pu­je­mo,,be­bi­lak”. Mu­či­mo se da osta­tak da­na u mje­se­cu unu­če­tu obez­bi­je­di­mo re­dov­nu is­hra­nu, kao bi ga odr­ža­li u ži­vo­tu, pri­ča Bu­ku­ri­ja.
Na­gla­ša­va da su ve­li­ki broj da­na u ku­ći bez bra­šna, a o osta­lim na­mir­ni­ca­ma sa­mo mo­gu da sa­nja­ju.
- I ka­da svi osta­ne­mo i bez hlje­ba u ku­ći, unu­če­tu ne smi­je da fa­li. Naj­ve­ći broj da­na se mu­čim ka­ko da is­pro­sim ko­ji euro i obez­bi­je­dim be­bi nor­ma­lan ži­vot. Bu­de da­na da ne­mam nov­ca za mli­je­ko, pa upr­žim še­ćer i pre­li­jem ga ča­jem, sa­mo da bih unu­ku uto­li­la glad, pri­ča Bu­ku­ri­ja, do­da­ju­ći da još uvi­jek du­gu­je no­vac za dr­va ko­ja je na­ba­vi­la pro­šle go­di­ne.
Već de­se­tak go­di­na je su­o­če­na sa bo­le­šću, ali je za­bo­ra­vi­la pri ne­ma­šti­ni i bri­zi za unu­če.
- Ra­ni­je smo ži­vje­li u na­se­lju kod Že­lje­za­re, ali smo una­zad ne­ko­li­ko go­di­na od Cen­tra za so­ci­jal­ni rad do­bi­li smje­štaj. Zbog bo­le­sti, a i kao sa­mo­hra­na maj­ka, ostva­ri­la sam pra­vo na ovaj krov nad gla­vom. U su­vom smo, ali smo glad­ni. Ne mo­že­mo je­sti zi­do­ve. Uz to, ne­mam ni za li­je­če­nje iako sam pluć­ni bo­le­snik, sa pre­ži­vlje­na tri in­fark­ta i di­ja­be­te­som. Ipak, bo­rim se. Ne­ću se pre­da­ti do po­sled­njeg da­ha. Ho­ću si­nu i nje­go­voj po­ro­di­ci da po­mog­nem. Ne­ću da ih osta­vim na uli­ci bez iče­ga, jer kao sa­mo­hra­na maj­ka ja­ko do­bro znam šta zna­či po­di­za­ti dje­cu bez po­mo­ći su­pru­ga. Tu­žno je da nas če­tvo­ro spa­va­mo u jed­nom kre­ve­tu. Te­žak mi je ži­vot, ka­že Bu­ku­ri­ja. Sin je tra­žio po­sao u ko­mu­nal­nom pred­u­ze­ću, ali sve se za­vr­ši­lo na to­me da će ga zva­ti.
L.N.


Za­hval­ni na po­mo­ći

Sa­znav­ši za te­žak ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj po­ro­di­ce Bu­ku­ri­je Sej­di, ,,Ban­ka hra­ne” obez­bi­je­di­la je pa­ket sa osnov­nim ži­vot­nim na­mir­ni­ca­ma, a do­na­ci­ja im je uru­če­na po­sred­stvom eki­pe ,,Da­na”. Za­hval­ni do­na­to­ri­ma, Sej­di ka­žu da su ri­jet­ko ka­da u ku­ći ima­li to­li­ko hra­ne.